ИМАГИНАРНА РЕДАКЦИЈА

Да ли је могуће створити једну Скоро имагинарну редакцију Сазвежђа З од барем хиљаду сталних и повремених сарадника, који живе не само у Србији и на Балкану, у Европи, већ широм ове планете на којој живимо? На којим основама, одмах ће питати, евентуални сарадници. Па, вероватно, за почетак, најуопштеније речено, на основама интелигенције и фантазије. Сатеран у своје време, као уредник "Заветина", у гето малих тиража, видео сам, захваљујући интернету и електронским издањима, да има више него што се може замислити квалитетних људи, апсолутно непознатих најширој јавности, али особа драгоцено различитих, сензибилних, широких интересовања, која се повремено испоље на тзв. друштвеним мрежама, у препоручивању и овидљавању - много чега што би остало непознато, сакривено, потиснуто, девалвирано, затрпано стихијом официјализма или инерције. Не мислим само на писце. И не позивам никог, да се разумемо; сам ћу покушати да откривам и препоручујем понешто од онога, што би могло,да подстакне, на покушај стварања једне скоро имагинарне редакције... - Списак прихваћених чланова ИМАГИНАРНЕ РЕДАКЦИЈЕ је тајна. Видљив је само врх тога леденог брега... издавач (БелаТукадруз)

Мој школски Вергилије!

Мој школски Вергилије!
Датирано: 20.августа 1944.

символи и сигнали

"Сав мисаони (духовни),свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном" (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно. (Свети владика Николај Велимировић: Символи и сигнали, стр. 13)

ИЗБОР. Имагинарна редакција

Вреди погледати

БЛАГО

Писма

Писма
...
...


Sanda Stojanovic  - М. Лукићу  

00:01 сати, 13. nov. 2017.


Zdravo Miroslave,

možda sam ja kao mnogi pesnici u nesporazumu sa samom sobom, zavidim vam što ste u Švedskoj, volim Švedsku zbog Bergmana, Transtremera pa i zbog tenisera (moj sin trenira tenis ), vi ste pomalo kao Crnjanski, volite te severne zemlje ili ste po nuždi tamo, dobre su vam ideje sa sazvežđem zavetine jer poezija je kao voda ima ogromnu snagu bujice, u Srbiji mnogi  misle da te grupice na filološkom fakultetu i par časopisa u Beogradu kroje srpsku poeziju, ali nije tako, poezija kao voda ako ne može da probije na tu njihovu učmalu stranu probiće na drugom mestu, po sajtovima, na internetu, vi ste inovator dok su oni ostali u srednjem veku itd.
Čuvajte se, ima mnogo zlih ljudi među učmalom književnom čaršijom.
Pozdrav Sanda

* *
13. новембар 2017, 10.07


Рекао бих да је тачно то што пишете о неспоразуму. Ја сам овамо због пута на Северни пол, Сведенборга и најуопштеније речено због љубави, лепоте и будућности. Бергман није жив, Транстремер је с ону страну, али шведске брезове шуме, борове и језера којих овамо има на хиљаде су живи и дишу… Имам пријатеље који се труде да ми покажу многе ствари, можда ћу о некима и писати? Погледајте, још увек су отворене, следеће локације: Северци, Бела мануфактура Press, и др. Црњански је пре скоро једног века стигао до Шпицбергена, путовао је другим поводима; ја идем неочекиваним правцем и приближићу се Северном полу, ако Бог да, колико је то могуће. Београдска књижевна чаршија је покушала да ме сакрије, као и низ других писаца „без адресе“, али то је колико смешно толико и апсурдно. Све је у Божјим рукама, и будућност (па и поезије и песника), неће трасирати безбожници, већ неки други нететовирани индивидуалци што се појављују из сасвим неочекиваних праваца. Али и те чаршијске карикатуре су део судбине, изнад којих се позвани од Бога требају уздићи, прелетети као ове гуске у Шведској што лете кроз маглу према југу (претпостављам). Гуске лете на југ, а ја на Север, помислим. Можда је прича о Хиперборејцима, уистину, много друкчија од оне Црњанскове? Можда су наши Стари замишљали Хипербореју много ближе? То јест иза оних планина које су одвајале стару Грчку и унутрашњост Балкана? Вида Црњански се шалила на рачун свога мужа када је реч о познавању старогрчке митологије, историје, и других ствари, што Црњански и сам признаје у једној од својих књига о Хиперборејцима. Поново читам те Црњанскове књиге (књиге седма и осма из шесдесет и шесте), узгред буди речено, књиге које сам понео са собом према оној најсевернијој тачци до које је стигао један српски писац, да ми буду подупирач на том предугом путовању према глечерима и оној поларној светлости, коју треба видети макар једном у животу, како каже један од мојих водича (племенита особа чијим венама тече грофовска крв). Тако вам је то у животу, док вас једни скривају, Други вас откривају! У праву сте што се тиче бујица поезије, ја бих рекао немогућих водопада духа подстакнут једном шведском реком Етран која тече кроз јужну Шведску, на којој је подигнуто осам хидроцентрала и низ воденица; и чија вода на водопадима има боју кафе и незауставиву снагу, али која тече сасвим смирено по равници из језера у језеро, где се смирује и добија можда још већу снагу али и смиреност, па можда никада и не плави баш зато, што је језера смирују? … Свако добро… М. Л.

ЛеЗ 0012819
...

Мирослав Тодоровић - Мирославу Лукићу

Драги имењаче,  ево мало се разведри  и сваким даном смо ближи пролећу. Ја сам и даље на терапији, а за месец и по ће, надам се, бити све у реду. Ми који смо се бавили овим "узалудним послом"  нисмо размишљали да се и очи замарају и троше. Шта смо то урадили, драги пријатељу, и због чега?  Сада смо сатерани у мишју рупу, јер  и они часописи који су излазили више не излазе, или с муком излазе. Зна ли ико зашто, ко нас то духовно  у црну земљу набија? О спонозорима и уметницима писах. Пристајање и на ту врсту "борбе" и самомозахизма. 
И сва наша писанија су као она прича "Трајанов берберин". Вера да ће се наш глас  чути. Знаш и живиш све ово и стога овде стављам тачку. Сам се са собом матор обрачунава, сређујем  и тешим...
Приредих књигу прозе, вероватно ће уз нечије спонзорство изаћи и како написа Недељко "у јадном тиражу и бити раздељена". А књижара  нема,  постојеће ће све више продавати страну робу.
Шаљем ти ово сочињеније у ПДФ да га преко тебе, и ове технике фејс бука,  лансирам до неког радозналца коме је до књиге још стало.
Срдачно, вазда твој имењак из Трешњевице
Мирослав
18. фебруар 2017.

*
 Мирослав Лукић - Мирославу Тодоровићу

Поштовани,

Тодоровићу,
драги Мирославе!

Невесело је писмо твоје са разлогом; хвала на јављању. Разумео сам то о чему пишеш.
И ја сам ових дана стигао до  - у раду на тзв. Енциклопедији ЗАВЕТИНА - 

ЛеЗ 001020  Блез Сандрар. Миодраг Станисављевић Српске новине >>>>

     Подвукао сам бројку 10.208.

   То значи да сам у последњих десетак година, публиковао, учинио планетарно доступним - преко ДЕСЕТ ХИЉАДА чланака, осврта, писама, проза, песама, критика.... итд.  У том огромном броју прилога, има више од стотинак и твојих прилога, више него многих других које сам помагао, јер си ти био упоран, и пун елана, који је својствен тежацима и сељачким синовима. И ја сам - припремајући све то за објаву -  на уштрб свога  стваралаштва - радио против себе и својих очију, али -  требало је то учинити, јер је у српском издаваштву дошло до стварања таквих јазова који се граниче са лудилом и опустошењем. Међутим, од Српске нове године 2017. решио сам да престанем са тим, не сасвим, али да престанем, и да убудуће само повремено публикујем понешто - што сам потражио од неког писца српског или светског.
     Нека се српски писци сналазе без мене како знају и умеју, како су знали и умели.
      Хвала ти на поверењу, и на размени искустава. Погледао сам то што си ми послао. Има доста шт. грешака, које треба исправити. Странице се неке не виде, четири странице, при крају. Међутим, и да се све то поново прегледа - сматрам да је обавезно да се то уради - ја то не бих прихватио за публиковање. Само у најгорем случају, тј. да ти то објавиш макар у 100 или 300 примерака на папиру, могао бих то да унесем, пола године након штампања, у тзв. дигиталну позајмну библиотеку "Сазвежђа З" на пар месеци.
     Ја се ипак надам да ћеш ти наћи или издавача или помоћ за тај твој рукопис, упркос свему.
      Иначе, мени се чини да се српска зима одужила, као и ова магла (створена за лов у мутном), и помисао на пролеће ме радује, због одласка на село, где барем могу нешто да чепркам, урадим што се може, и заборавим на многе мрачне мисли које ме муче (једна од њих је и околност да је изузетно тешко живети и издржавати трочлану породицу у Београду са скромном професорском пензијом, без додатних прихода),  Али ту су и друге, које пролеће и мисао о њему, не може да потисне, само аргатски рад.
    Свако добро,   М. Лукић
    18. фебр. 17.




Нема коментара:

Постави коментар