символи и сигнали

"Сав мисаони (духовни),свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном" (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно. (Свети владика Николај Велимировић: Символи и сигнали, стр. 13)

Translate

ОДГОВОР је дошао из Страве

ОДГОВОР је дошао из Страве зване Авет Апокалипсе или Четврти Рајх. - "ИМАГИНАРНА РЕДАКЦИЈА - Да ли је могуће створити једну Скоро имагинарну редакцију Сазвежђа З од барем хиљаду сталних и повремених сарадника, који живе не само у Србији и на Балкану, у Европи, већ широм ове планете на којој живимо? На којим основама, одмах ће питати, евентуални сарадници. Па, вероватно, за почетак, најуопштеније речено, на основама интелигенције и фантазије. Сатеран у своје време, као уредник "Заветина", у гето малих тиража, видео сам, захваљујући интернету и електронским издањима, да има више него што се може замислити квалитетних људи, апсолутно непознатих најширој јавности, али особа драгоцено различитих, сензибилних, широких интересовања, која се повремено испоље на тзв. друштвеним мрежама, у препоручивању и овидљавању - много чега што би остало непознато, сакривено, потиснуто, девалвирано, затрпано стихијом официјализма или инерције. Не мислим само на писце. И не позивам никог, да се разумемо; сам ћу покушати да откривам и препоручујем понешто од онога, што би могло,да подстакне, на покушај стварања једне скоро имагинарне редакције... - Списак прихваћених чланова ИМАГИНАРНЕ РЕДАКЦИЈЕ је тајна. Видљив је само врх тога леденог брега... издавач (БелаТукадруз) "

Мој школски Вергилије!

Мој школски Вергилије!
Датирано: 20.августа 1944.

Портал | Сазвежђе З

Портал | Сазвежђе З
ПоРтАл | Сазвежђе З - Да ли је могуће створити једну Имагинарну редакцију! (питање постављено поодавно)

Претражи овај блог

Укупно приказа странице

ДОПИСНИЦИ "ТАЈНОВОДСТВА", САЗВЕЖЂА З,

ДОПИСНИЦИ "ТАЈНОВОДСТВА", СУРБИТЕ, САЗВЕЖЂА З, ЗАВЕТИНА... деле се на две групе - на оне из УЖАС-а (тзв. Ужа Србија, редовне и повремене), и оне из Изванужас-а (тзв. вилајета, такође - повремене и редовне). Дописнике бира озбиљност, дар, тврдоглавост или инат, Бог и Оснивач. Имена дописника позната су само уреднику. Дописи ће бити публиковани овде, али и на другим локацијама Сазвежђа З...сразмерно ширењу Мреже дописника...

СРБИН

СРБИН
СТАРОСТ речи СРБИН. Преузето са ВК

Беседе

Мишљеновац, Доња Мала, Банкери. Кућа у којој је Џонга (син Радише Банкера  бив.) нестајао полако од глади, агоније и алкохола (снимљено ових дана, Звижд. Заветине)

..
..

Онострани бедекер / Владимир Јагличић

(Беседа на вечери одржаној у Крагујевцу, 27. децембра 2016, поводом посмртне збирке песама „Пут кроз шуму  Димитрија Николајевића 1935-2016)

Сећам се да је једном давном приликом Бора Хорват на улици пред очима залепршао новим бројем крагујевачког часописа "Кораци", и да ме питао: "Јеси ли видео Бобине нове стихове?" Нисам знао на кога мисли, јер је, у ретким тренуцима кад му се нешто код њих допадало,Бобом називао и Павићевића и  Николајевића.
А онда ми је изрецитовао Димитријеве нове стихове - оно што је успут прочитао и што је, одмах запамтио:

У нас не мањка чега није,
из ничега се наврши и прелије.

Иако су били у компликовани односима, а то код писаца увек значи исто: да нису до краја признавали оно што овај други ради, из чега су произилазили бројни други неспоразуми, Бора је увек прелазио преко личне нетрпељивости, кад би му се учинило да је дотични у књижевном смислу побрао некакав успех или победу.
Тако и сад. Мени су се стихови такође допали, али сам, одмах, приметио да и у њима Николајевић понавља стару своју ману. Први стих је узорит деветерац, али се други разлио у недогледном правцу, чини се без ауторове намере да помера цезуру. Разуме се, "из ничега се наврши" је одлично, тим пре јер смо сви, овде, у граду, волели песму "Дивља козја крв" америчког песника Филипа Френоа, где песник каже "не губи ко из ничег почне", у чему сам видео далеки зачетак Николајевићевог стиха, али је Бора одмахнуо руком:
- Зар је Димитрије чуо за Френоа!
Опет се досетио да су били у рђавим односима, толико да му је Димитрије, једном приликом добацио "Таквих као ти у сваком граду има педесетак!", што му Бора, заправо, никада није опростио. Признавао је Димитријевим стиховима вредност, али није допуштао да се они пореде са Френоом, док сам ја таква поређења сматрао природном једном ствари.
Нити је таквих као Бора било педесетак у сваком граду, нити сам ја био баш тако сигуран да Димитрије није чуо за Френоа. Уосталом, чуо или не чуо, поменути његови стихови су добијали на уочљивости читалачке везе и добро су стајали - и независни, и поредбено.
Почети из ничег, да би се навршило и прелило, то је умногоме и процена наших живота, исто тако и живота песника који је ове стихове написао.
Јер, ако је негде довршено, навршено и препуњено, онда код Николајевића. Певао је до последњег свог даха, штампао збирку за збирком, више пута самога себе надживевши у поетичком смислу.
Ја сад овде нећу понављати оно што сам већ више пута говорио, о његовим песничким  неосимболистичким почецима, кад је био део првих редова младе српске београдске песничке гарде, о одласку у унутрашњост кад је морао да стиша глас и повуче се у нејасност, ни то не успевши до краја (случај забрањене драме "Генералица" и смењивање са места главног уредника "Корака", почетком седамдесетих), ни до књижевне ренесансе која је уследила у позним његовим годинама, јер бих се на тај начин понављао - ту сте причу од мене већ чули.
Посветићу се посмртној његовој збирци "Пут кроз шуму".
Николајевићева песничка збирка "Пут кроз шуму" коју је припремио за штампу, али чији излазак није дочекао, јесте покушај стварања једног бедекера кроз посмртне пределе човековог путовања. Те пределе Николајевић види као шуму. Шуму, можда, зачарану, можда и непроходну, за коју нам је потребан водич (слутимо да је то песникова покојна супруга Софија), неко кога познајемо и ко ће нас спровести у доброј вери, да не залутамо:

Кад дођем желео бих да ме сачекаш
на првој станици као што сам ја
некада сачекивао тебе.

Но, иако умногоме онострана, и загледана у посмртни свет, ова поезија увек остаје на страни живога човека, фасцинирана људском речју, покретом, делом - животом који је, рекао би сам песник, "непрекидно у надрастању себе и света који није једини и само овде". Управо је ова сигурност и испевала збирку, независно од тематике појединих циклуса, од наоко дескриптивних до наоко љубавних.
Какве су Николајевићеве песме? Оне су, по мом мишљењу двојаке: углавном и најчешће упросечене, што ће рећи на једном одређеном нивоу који је чисто песников, али и ниво националне литературе, као њен типичан репрезент. Већи део Николајевићеве поезије, по мени, показује докле је наша литература стигла на "путу кроз шуму". А онај други, мањи део је - одступање од тог пута, и доноси, у скоро свакој Николајевићевој књизи, неколико песама изузетне вредности. Због првих песама он је типичан српски песник, а због ових других - песник чији најбољи стихови, добро преведени, могу добро стајати и у сваком другом језику или култури.
Као што сам увек имао нешто против просечних и упросечених песама из Николајевићеве продукције - јер сам им признавао индивидуалност, али нисам био задовољан „лествицом“ коју је издигао кад су такве песме у питању, тако сам са радошћу уочавао да у свакој својој песничкој збирци, а поготово у оним завршним, Димитрије Николајевић има песама које се дају само у ретким тренуцима песничког надахнућа и откровења, а које се зарађују мукотрпним радом на сваком стиху, не би ли се почетна идеја довела до оног неопходног склада који нам пружа задовољавајући естетски учинак.
Таквих песама има и у књизи о којој вечерас говоримо, а мени су се понајвише допале две међу њима: "Подне у долу" и "Док мислим на тебе".
У многобројним варијантама и варирањима теме смисла постојања и посмртних мука, почасти и откривења, Николајевић је написао и једну светлу песму у којој непрестано провлачи тему присуства и одсуства, постојања и непостојања, тишине и одјека. Овде је подне, лето, а негде пада киша, веју снези и та је опозиција само увод у питање објављења присуства и неприсуства, на крају песме. "Све је овде. Недостајеш само ти". Тај последњи стих целу песму боји друкчије, пресудношћу. Подне је само повод да се песнички изразе и процене судбинске промене у природи, којима се повинује свако живо биће. Међутим, чему светлост без човека, поготово без оног који је, можда, допуна нашег постојања, и оправдање – снегова и сунца, кише и жеге? Ако ми ти недостајеш, шта ће ми све друго? А мора постојати, јер лепота постоји и без нас.
Много је примера, а мени тренутно падају на памет два песника која су се бавила темом поднева - Леконт де Лил и наш Благоје Баковић. Благоје је, у својој поеми „Подне“, покушао да сагледа свет одозго, сунчевим оком, у његовој светлој непокретности и прожетости светлошћу. А Леконт де Лил је подневу дао убилачку снагу "божанског ништавила", којој не треба да присуствује слаб човек, него онај "изнад и суза и смеха". Он, потом, испуњен тим божанским ннштавилом, може да сиђе у "бедне градове" и тамо однесе поруку о ономе што је доживео.
Ову де Лилову песму сам, одавно већ, препевао, али је нисам објављивао, и сад је тренутак да је се споменемо, поводом Димитријеве, испеване на исту тему:

Подне

Подне, владар лета, шири се над долом,
с небеса се плавих сребрнина пара.
Све је тихо. Ваздух гори низ бреголом
док земља огрће огртач пожара.

Простори без хлада, сунцем сатрвени;
извор питке воде пресахну за стада;
удаљене шуме с ободима сени
почивају тамо где непокрет влада.

Једино пшеница, као златно море
пружајући класје у даљ, снена није.
Мирно чедо свете земље не изгоре:
без страха од сунца, сунчев пехар пије.

Каткад, чујеш уздах душе опрљене,
као шапат класја што би да полети
и краљевски споро лелујање крене
спремно на прашњавом хоризонту мрети.

Недалеко, два-три бика преживају
у трави високој, као иза зида:
гордим и чежњивим очима снивају
неки сан о себи што се не прекида.

Човече, ако те јад, ил радост држи,
док походиш подне у пољима зрачним,
бежи! Природа је пуста, сунце пржи:
ништа ту не бодри, нити тужи за чим.

Ал ако си изнад и суза и смеха,
отурив од себе света бурну власт,
хтео да не прашташ и не знаш коб греха,
да кушаш уморну божанствену сласт,

дођи! Сунце збори речима обредним;
упиј се без краја у плам, над сивилом;
па се врати, потом, градовима бедним,
срца натопљена божјим ништавилом.

Николајевић се, и у оваквим успоредбама, добро држи, јер је поставио питање смисла неољуђене лепоте и снаге. Ако није за човека, вреди ли ишта? И ту се враћамо уводној његовој песми из ове  збирке, последњем стиху из ње који гласи "ја сам те волео, животе, бесмртни". Реч бесмртни одвојена је важним зарезом - није волео свакојак живот, него живот бесмртни. Онај, прожет подневним сунцем, недостижии, једино вредни. Којем, осим човека, ништа друго не недостаје. И ту препознајемо и највреднијег песника Николајевића, ту нам се он отвара као биће које није одустајало од загледаности у светове на које је човек осуђен, којима је проклет или дарован. Наше је неприсуство постало свеприсутност, она нас испуњава свиме, осим срећом срца које је избегло патњу. Морамо се суочити са том чињеницом, са светлошћу прожетим светом у којем неко недостаје, а како ћемо то учинити, нико нас не пита, и свак се мора суочити сам. Ево финала Николајевићеве песме:

Замро тица пој. Биће га довече.
Из трња вири змијски свлак. Жито зри.
Сад од благовања днева ништа прече.
И све је ту. Недостајеш само Ти.

Друга песма, "Док мислим на тебе", почиње сликом сени која је "отишла у нигдину", према којој песник гази завејан снегом "кораком тежим од столећа". Опет се јавља идеја о водичу кроз други свет ("у ствари, твоја сен ме води/у ко зна која све времена"). Такви, узнемирујући стихови служе за шекспировски закључак да "све је био сан збиље, не наше"! Не добијамо разрешницу - куда се песник запутио, ко је сен која га води, он једино тражи одлучност изјашњења: потврду његових зебњи, или коначно порекнуће заблуда у које је био принуђен да поверује. У смислу тачке помешаности светова ова је песма један од, врхунаца Николајевићеве посмртне књиге и њено довољно оправдање.

Али други свет не налазим,
а овај ми притиска плећа.
И снег ме завејава док газим
кораком тежим од столећа.

У ствари, твоја сен ме води
у ко зна која све времена.
Знам, други ће живот да ме роди.
А од овог - ни успомена!

Успеле су песме "Ламент 2" и "По мери сна" које третирају питање болне успомене на ишчезлу младост, уз саркастични утисак да се смрт ваљано брине за остарилог песника

Последње ми дане ко залогаје
без речи броји и намешта јастук мек,
а очи јој ледене из мрака сјаје
док ми додаје чашу воде и лек.

Напокон, нама мора импоновати и пријати песникова потоња храброст да свакоме у лице, на крају, каже шта има, са свешћу да је намирио земаљске дугове и да је дао оно што се има дати, штавише, да је понешто припремио за пут који га чека, после последњег даха. Та свест је чисто песничка:

Зарадио сам и она два сребрњака
за чамџију, да не дрхти туђа кеса.
Кад живот обали приђе, склизне штака
и душу преда за плов у небеса.

Поред ове песничке свести мене је импресионирала и упорност Николајевићева да, штампајући у позним година, збирку за збирком, на хартију отисне све оно што ће више и дуже живети него биолошки пропадљиво тело. То је чиста еманација духа, тежња да се још за живота обезбеди нематеријална сигурност метафизичког сурогата. Живот, то је оно што је највише заокупљало Николајевићеву пажњу и поштовање, али, не заборавимо, уз онај тешки зарез и нељудску реч "бесмртни".
На вест о његовој кончини био сам спреман да кажем неколико реченица на његовој комеморацији, а само дан касније, морао сам бити спреман и на следеће своје стихове, посвећене Димитрију, којима бих и завршио вечерашњи наш сусрет.

Успомени Димитрија Николајевића

(1935-2015)

Отишао је - из старачког дома.
У томе има суровог и страшног.
Ми верујемо, ко у Кополином
„Куму“, да треба друкчије век скроман
свршити: попут Бранда ненадмашног -
са доброћудним смешком, ко одлуком,
са нама ретко доступном топлином -
пасти на земљу у игри с унуком.

То нема везе с уметношћу, али
јесте умеће дубљег сазрцања.
Он не хте после смрти супругине
да живи сам. Јер, живости нам фали,
сусрета, гласа људског што одзвања,
неке од боја палете дугине.

Деца - одавно туђују по свету.
Он - међ људима, ко књига у рафу:
зближе се, али - накратко. Толико
пута ми рече: „Сваке недеље ту
износе неког с ким си пио кафу.
На смрт се као на свагдашњост свикох“.

Ко зна, ко уме, на смрт да се свикне?
Није ли дубља од ње нам дубина?
Зар нас рођењем није вечност такла?
Зар к небу расти свака влат не никне?
Сурова, страшна наша је судбина,
а ми - живимо ко да није таква.

Али је храброст безазлена, дечја,
да ни при крају пута се не суста -
тражити песму као да је вечна
и кад су већ ти земље пуна уста.

ЛеЗ 0010366   

Нема коментара:

Постави коментар

Да ли сте, можда, погледали?

  • ТРИ ШАКЕ СОЛИ - Једноћ уграби змај најлешшу девојку у селу, и с њом у пећину. Сељани се грдно препадну; нико не смеде прићи змајеву брлогу, а некмоли ...
    Пре годину дана
  • НИКЛОТОВА СМРТ - Смрт кнеза Никлота описана је у старим германским хроникама али и у саги о данским краљевима *(Knýtlinga saga)*. Како овај велики ратник није могао б...
    Пре 7 година

БЛАГО